Moje novine

O tome kako je žena nakon 5 muškaraca kurva, a muškarac nakon 5 žena legenda, apsurdno je pisati.
Pomirile smo se s tom činjenicom i još mnogim drugim zasnovanim na muškom mozgu.
Priča mi neki dan poznanica na kavi – ‘’Znaš meni je drago što smo ja i moj dragi radne kolege, zajedno idemo na posao, zajedno se vraćamo, a kada dodemo kući, mrtvu umorni sjednemo pred TV I komentiramo protekli dan, u međuvremenu ja napravim večeru, operem suđe i idmo spavati…

PONAVLJAM ''.. umeđu vremenu ja napravim večeru, operem suđe.. '' (????????)
Iz prostojnosti prema mojoj poznanici nisam komentirala ništa. Ali halooo???
Zajedno radite, imate istu satnicu, oboje ste umorni, A TI PRAVIŠ VEČERU?
PEREŠ SUĐE? A što on radi? Gleda nogomet, surfa pornografskim stranicama, čita sportste novosti, baca prljave čarape po podu???
Ostala sam zatečena. Zar smo još uvijek u 15. stoljeću ? Pa zašto se onda pobogu Emily Wilding bacala pod konja 1913.? Trabunja se o nekim ženskim pravima, kako su danas u suvremenoj demokraciji desegli skoro pa svoj vrhunac. Ženska udruga, Udruga za zažtitu žena, sve vrvi po uličnim plakatima, a mi cmizdravice ne znamo se obratiti. Udruge su propele, nema odazvanih. A muškarci ? Još su na tronu. Pomirimo se, nikad nećemo biti jednaki s njima, nikad nismo ni bile, sve one zakone o ravnopravnosti donosili su pederi koji nisu željeli incidente s nama ‘’luđaknjima’’

Hoće li ikad muškarac priznati da smo mi ipak pametnije,snalažljivije, pedantnije. Evo jednoga koji je lijepo rekao :
Žene se smatraju dubokima - zašto? Jer im nitko ne može otkriti dno. Žene nisu čak ni plitke.
Friedrich Nietzsche

Vrtim novine, internetske stranice, radio postaje, glupe oglase po lokalnim televizijama.
Tražim kuhara s iskustvom, konobara, poslovnog tajnika, ODLJEPLJIVAČA ŽVAKAČA(???) . Gdje se traže oni fini, preseravajući poslovi? Vladin tajnik, odvjetnik, doktor u privatnoj klinici ? Auuu. Skoro sam se izgubila. Pa nema natječaja za ta zanimanja. To se sređuje plavim kovertama, nabušenim, telefonskim razgovorima s maminim srednjoškolskim kolegom, njegovom snahom. Nije bitno tko je, kakav je, BITNO DA IMA VEZU.
Zahvalna sam da nemam titulu ni jednog od nabrojenog, I da ne tražim posao. Tražila sam hobij. Željela sam pisati. Kolumnu, prepravljati tekstove, ocjenjivati radove, lektor, bilo što, samo da ima veze s pisanjem. Iako bi kolumna bila tako savršena. Kako nisam mogla naći natječaj u čiji se kalupe uklapam ni novine koje bi me zaposlile, sama sam si napravila ‘’SVOJE NOVINE’’ I pišem kolmnu. I baš me briga. Dobro mi je. Moje novine, moja kolumna. Možda me jednom otkrije NY Times pa me zaposli. Ili ne.
Tko bi njima prevodio moje splačine na engleski. Nitko.
Anyway, ovo je za moju dušu, za mene. Čitajte ako vam se sviđa ili nađite mi posao, prijavite me na natječaj !!